Intervju: Od Fortrana, preko mreže, do Matriksa!

Kako funkcioniše primena informacionih tehnologija u velikim kompanijama, čemu su izloženi zaposleni, koliko zaposleni treba da znaju i koliko su motivisani za konstantno učenje za vreme posle i posle posla? Na sva ova pitanja odgovorila nam je Mirjana, koja je dugogodišnji zaposleni jedne od naših najvećih kompanija u Srbiji. U dogovoru sa njom, ne smemo da navedemo ime kompanije.

Mirjani se zahvaljujem na iskrenosti i što je odvojila vreme za intervju i za odgovore na pitanja koja su mi se našla zanimljiva da joj postavim. Pa, da krenemo!

Mirjana, recite mi kako se kod Vas primenjuju informacione tehnologije, programi, da li Vaša kompanija prati savremeni tok?

Ja na fakultetu npr. nisam učila programe. Mi smo učili onaj mašinski jezik, Program 4, koji se sad razlikuje skroz od ovog što se sad radi. Međutim, Fortran 4 smo mi polagali, na sve bušenim karticama,  to nema veze sa upotrebom računara sad. Pa, da to je bio jedan računar ovako (pokazuje rukama), kao sto (opet pokazuje i ukazuje na veličinu računara, koju upoređuje sa stolom) i tu znači ti otkucaš taj program i onda, mi na kraju izađemo. E, a što se sad pitaš verovatno? Sećam se, Dušan Gvozdenović se zvao profesor i kaže: „Izađite napolje, ovaj računar će da potrči za vama.” Ali to je bilo daleko, to smo učili na drugoj godini.  Ja sam 1977. upisala fakultet, to je bilo pre koliko (zamišljeno gleda), pre 40 godina. Tako da, mislim… E, a kasnije sam ja radila, u hemiji, gde smo imali profesionalne računare gde smo imali programe određene i to se u njima radilo, one regeneracije, doziranje i ostalo. Tako da je to već bio gotov program koji pustiš i posmatraš samo. I posle kad sam prešla u drugu grupu, računari su bili Pentium 3. Trojka je bila tad, tako? Tu su se učili osnovni programi, to je možda bilo, to je bilo 2002. godine, da.

Da li si ti već tad radila sa tim programima koji su bili tada dostupni? Ili samo sa ovim koje si navela?

Ne. Ja sam bila u drugoj grupi, IMS (integrisani sistem menadžmenta), koji se tada oformljavao. Mi smo tu obično pratili one standarde, QMS (Quality management system) i ostalo, ali znači više smo koristili Word i tako. Posle sam ja radila i standardizaciju, preko Zavoda za standardizaciju, oni su obnavljali standardzoteku i onda su počeli i preko interneta da prate i tako. Da bi ti radio na računaru tad, mi smo morali da polažemo za to, imam i dalje ovde neki index (smeh u pozadini), polagali smo Word, Excel, Internet i ne znam još nešto. Da li je to bilo u okviru nekog kursa?

Dobili smo bili knjige i program da vežbamo, dabome, mi smo vežbali i onda dođeš kod njih da radiš taj test, koji je išao pravo za Beograd, ti radiš i onda ti na kraju stigne koliko si pogrešio, kao kad polažeš vozački, znači, imao si određen broj poena gde si, ovaj, mogao da pogrešiš. S tim što moram da priznam da su nam malo i oni pomogali (smeh). E, onda sam ja i dalje to radila, pa tad si imao, odeš na internet stranu instituta, pogledaš da l’ ima, imao je tamo mislim  program i otvoriš program. E sad, mislim, sad-sad, ove 2016, kad su promenili rešenje, mada i od 2011, koristi se kod nas neki FIST, tako se zove, informacioni sistem, koji je uvela firma DIGIT. U tom sistemu, sve se radi od npr. šifrovanja određenog proizvoda, što moja grupa radi, preko nabavke, do određenih proizvoda, za nabavku, do trebovanja kancelarijskog materijala. Onda se radi signatura. Proizvodu se prvo otvori šifra, dakle prvo nju otvoriš, taj koji je naručio stavi je u plan, kupi, pa to ide u magacin i  onda to dođe i ti napraviš ceo krug preko tog sistema. E, sad, meni je to teško, jer ja nisam radila u tom sistemu i ne znam engleski jezik. Mislim u suštini, to nije teško, samo se prate koraci. Moraš malo i da budeš vičan. E, sad pošto u svim ograncima (te kompanije), postoje različiti programi, samo se kod nas (za njeno odeljenje) koristi taj DIGIT sistem i ima šifriranje. Gde npr. kada ti treba taj neki proizvod vidi onaj koji je u drugom gradu. To ti dođe kao zajednička mreža. Ti vidiš na njihovom planu šta ima i onda ti oni pošalju ili obrnuto.

A, sad jedno drugačije pitanje. Da li ima razlike u tome kako ti radiš i između drugih zaposlenih koji su tvoje godište? Da li Vam je jednako teško?

Mojoj koleginici treba malo više. Ona ni ne zna baš dobro da radi na kompjuteru, jer je to ni ne zanima. Drugi kolega radi malo brže, ali smo isto godište, ali on to i kod kuće radi ponekad.

Jasno. A, koji je tvoj najveći motiv da radiš to? Da li imaš i unutrašnji i spoljašnji motiv ili…?

Pa, prvo, moram da radim zato što mi je to u opticaju posla. Svaki posao može da se nauči, pa isto tako mogu i ja. Svako ima svoj motiv, ja želim da naučim, ali i zbog bodova, novčano.

Da li misliš da razvoj informacionih tehnologija ipak može da uspori nekako? I šta sa ljudima koji nisu zainteresovani za njega?

To ne može da se prilagodi ljudima, jer znaš kako, to ide mnogo brže od zainteresovanosti i motivisanosti ljudi. Ljudi koji rade bez pomoći tog sistema, njima ne treba, npr. bravari itd, ali ne znači da im neće trebati. Oni koji moraju da koriste, oni moraju, pa moraju, a moraju i da se informišu i da prate te promene koje se dešavaju u međuvremenu. Mi smatramo da naši IT-ci mogu da prate današnje promene. Moraju da se prate planovi proizvodnje i lakše je da postoji neki jedinstven sistem praćenja i izveštavanja, koji će to olakšati.

Mirjana, da li se tebi lično povećalo interesovanje da učiš neke druge programe, da sama saznaješ nešto u okviru informacionih tehnologija?

Ne. Ne! Nikad nisam bila u tome (smeh).  Pa, treba biti iskren. Ali, sila tera čoveka, pa da li ti hoćeš-nećeš, moraš.

Da se povežem na prethodno pitanje i poslednje u nizu. Da li misliš da će razvoj informacionih tehnologija onda nastaviti ovom brzinom?

Neće da uspori sigurno. Fakulteti će isto imati više udela u projektima i osmišljavanjima ovakvih sistema, ETF, Saobraćajni, FON. Svi ćemo biti u jednoj velikoj mreži i svi ćemo moći sve da vidimo.

Da li ćemo na kraju biti u Matrixu ili već jesmo, saznaćemo uskoro, a do tada, uživajte u intervjuu!